Na naš natječaj za kratku priču, koji je bio otvoren od 8. studenog do 3.prosinca 2021. u 23:59, u roku je pristiglo 159 priča iz cijele regije. Žiri u sastavu Olja Savičević Ivančević, Andrija Škare i Vesna Božanić Serdar, dodijelio je drugu nagradu priči “Iza” Srđana Miljevića.
Obrazloženje žirija:
„Iza” Srđana Miljevića izvrsno je napisana priča iz, nazovimo to tako, zatvorskog miljea, koja kroz prizmu dviju zatvorenica daje uvid u stvarnost života “iza rešetaka”. Sam početak sugerira zatvorsku bolnicu kao mjesto radnje, a do samog kraja, na tako kratkom formatu, bez suvišnih detalja i tehnikalija, gotovo fragmentarno razvija i situaciju i atmosferu u tematski i stilski zaokruženu cjelinu. I ne samo to. “Iza” je priča u koju bezrezervno vjeruješ. I vjeruješ da ju je napisala Ona. Iz zatvora.
Sposobnost da se maštom uđe u tuđe glave i toliko vjerno prenese zatvoreničko okružje s vječno neizgovorenim pitanjima “zločina i kazne” (vodite računa da je u žiriju bila bivša zatvorenica), iznimna je vještina.
O autoru:
Srđan Miljević (1985) rođen je u Beogradu, gde je završio studije svetske književnosti i teorije književnosti, te master studije menadžmenta u kulturi pri Unesco katedri, s master tezom: „Potencijal kulturnih aktivnosti u zatvorskom sistemu u Srbiji“. Godine 2019. objavio je zbirku kratkih priča „Svima nam je prvi put“. Dobitnik je nekoliko regionalnih nagrada za kratke priče.
IZA
Srđan Miljević
Napisala bih pesmu o tebi,
Ali te nisam upoznala.
Napisala bih priču o sebi,
Ali ne poznajem se dovoljno.
Napisala bih roman o životu,
Ali nisam živela.
Festival osuđeničkog stvaralaštva 2014,
treće mesto za štićenicu Specijalne zatvorske bolnice, Srbija
I
Istezala sam se u krevetu kad sam osetila da se i ona meškolji u svom. Uvek spava okrenuta ka zidu, kao da i noću želi da bude nevidljiva.
„Jutro,“ izgovorila sam blago.
„Ćao.“
„Kako si?“
„Što me pitaš to?“, brecnula se.
„Pa onako.“
„Nemoj… Ne prija mi to sranje svako jutro.“
Sredom je uvek ovakva.
„A šta bi volela da te pitam?“, probala sam još jednom.
„Samo me pusti“, odgovorila je, pospano trljajući oči.
Tako je počeo dan. Tako ovde počinju srede, ako ne i svako jutro. Žamor iz susedstva, poneki prdež i jutarnji razgovori. Samo kod nas muk. Već sinoć sam osetila njenu nervozu. Danas su posete. Nijednoj od nas dve za ovo vreme niko nije došao. O njoj ne znam mnogo, samo onoliko koliko govori. A govori malo. Umesto fotografije, slike ili postera, iznad kreveta je okačila sopstvenu težinu.
Znam da nije lično, ali ponekad me rastuže ovakva jutra. Prija mi da pomislim kako se negde neka žena jutros probudila srećna, u zagrljaju, dok srče kafu i misli: „Bože, kako je sve lepo“. Dobro, ponekad se Anica čuje kako prepričava Zorki san. Uvek sanja neke frajere pa zvuči srećno, ali ona svakako nije uračunljiva.
U svesku zapisujem:
Držiš mi se za ruke
Slušaš mi se
Postojiš li?
Svakog jutra zatvorim oči i odem. Trčim po šumi, pored jezera ili igram u nekoj svetlosti. Prija mi to prostranstvo misli, širina pokreta. Tu unutra je sve neograničeno i veliko. Zato, čim se probudim i ugledam stvarnost, ja zatvorim oči pre nego što mi on dođe u misli. U svetlosti se operem, napunim, pa se opet vratim, taman dok Lenka ne ustane.
Bila sam kao ona, zato je i razumem. Tačno se vidi kad joj dođe ta misao, kad se seti, pa se onako sanjiva odmah promeni. Vidi gde je, pa taj pogled straha i beznadežnosti obuzme celo njeno telo.
„Misliš da će doći?“, nežno je pitam.
„Ma, ‘oće kurac.“
„I bolje tako, mila“, kažem, te u svesku zapisujem: Očekivanje je samopovređivanje.
II
Ovde učiš da je bilo pa prošlo, da moraš dalje. Možeš da truliš i iznova se raspadaš i kaješ ili da probaš da živiš, ako se vreme ovde uopšte može nazvati životom.
Lenku znam već, evo, dve i po godine. Ona, s jedne strane, nikako da se otkravi, a i ja zapnem ko budala, trudeći se da je malo oraspoložim, ali teško to ide. I meni je zajebano da prihvatim da nikog ne zanima to što imam da kažem. Volela bih da sam kao neke ovde – one koje ni u čemu ne vide nelagodu, koje započnu razgovor uz smeh gde god da ih staviš. Nisam takva. Nikada nisam ni bila. Od onih sam koje broje dane, a ovde sam se nabrojala jutara i tek ću.
Lenka, u danima kad sam ćutljiva, kad potonem i ne govorim, ume da kaže kako je greota da dobra duša kao ja trune u ovom podrumu. Onda se rasplačem, ali se nikad ne zagrlimo. Ona ne voli zagrljaj. Ja volim i da se grlim, i da budem u prirodi. Ali se trudim da o tome ne mislim. Biljke i životinje me nikad nisu povredile. Ni mrtvi, doduše. Oni ne osuđuju.
III
Rad je dobar. Okupira ti misli, pa dan bude podnošljiviji. Najteže je čoveku da se navikne na sebe, ne na okolnosti. Uvek sam i volela da radim, te sam zahvalna što nas ovde uposle. Dani su najčešće isti, radiš šta ti daju, ali što bih se bunila kad i većina sveta radi istu radnju svakog dana. A slobodni su.
Koliko god dan bio isti, ja uvek nešto zapisujem. Ne mora ništa da se desi spolja, ali živ si, misleće si biće, misli samo lete, a lakše mi je kad ih stavim na papir.
Posle večere sam ostala u menzi jer je bio moj red na skupljanje sudova sa stolova. Kad sam se vratila u sobu (jedini prihvatljivi naziv za prostoriju u kojoj živimo) zatekla sam je kako čita moju svesku.
„Kako te nije sramota???“, urlala sam. „Znaš da to ne smeš“
„Izvini“, zajecala je u suzama. „Izvini, nisam htela, samo sam…“
„Ma šta izvini! Ubij čoveka, pa mu reci izvini.“ Na pola ove misli sam se skamenila. Nisam se na vreme ujela za jezik iz preplavljujućeg osećaja besa, ali sam znala da joj ovako nešto ne smem reći.
„Izvini sad ti“, dodala sam.
Znala sam da ne vredi da joj se približavam, jednostavno odbija telesnu prisnost.
„Zašto si to uradila?“, spustila sam ton.
„Pa, ovaj, htela sam“, seckala je reči. „Htela sam da pročitam šta misliš o meni, da pročitam koliko sam jadna“.
„I?“
„I, da vidim šta to pišeš. Kako uspevaš da budeš OK sa svim ovde…“
„I jesi našla?“, bila sam i dalje besna. „Misliš da se ceo svet bavi samo tobom, da nam je svima lako samo je tebi teško, a?“
Gledala je u jednu tačku i ćutala. Povremeno bi se otvoreno zabuljila u mene, bez suzdržavanja i usiljene pristojnosti. Pitala sam je o čemu razmišlja.
„Nije tebi lako“, tiho je rekla. „I nije fer“, dodala je.
„Šta nije fer“
„Pa, sve ovo. Mislim, šta ćeš da radiš?“
„Da živim, šta bih drugo.“
„I ne plašiš se?“
„Samo se sebe plašim, lepa moja“, rekla sam i ustala s kreveta da se presvučem u pidžamu. „A i niko ne voli tužne ljude“, dodala sam.
Najednom sam osetila kako ustaje i nežno me grli s leđa. Prijalo mi je da izbliza osetim miris njene neoprane kose.
IV
Jutros sam se probudila i videla Lenku kako sedi u krevetu. Po prvi put za sve ovo vreme ustala je pre mene.
„Dobro jutro“, rekla je. „Gde mogu da kupim svesku?“, pitala je s osmehom.