Na naš natječaj za kratku priču, koji je bio otvoren od 8. studenog do 3.prosinca 2021. u 23:59, u roku je pristiglo 159 priča iz cijele regije. Žiri u sastavu Olja Savičević Ivančević, Andrija Škare i Vesna Božanić Serdar, dodijelio je prvu nagradu priči “Jovanka” Aleksandre Jovanović.
Obrazloženje žirija:
Kad pročitate više od sto priča u kratkom vremenu neminovno je da se one počinju miješati, stapati jedna s drugom, likovi i motivi šetaju, sasvim nehajno, među njima pa se s vremena na vrijeme morate podsjetiti koja je koja. S Jovankom tog problema nije bilo. Svi članovi žirija zapamtili su je već pri prvom čitanju, a vraćali smo joj se samo da se opet uvjerimo koliko je stvarno dobra. I da još jednom uživamo u čitanju.
Svinjokolja nije posebno nov motiv u našim književnostima, ali ono što ovdje počne kao priča o neizbježnom rastanku djevojčice i njezine omiljene krmače pretvori se u priču iz koje emocije iskaču kao u vatrometu iako je napisana elegantnim i promišljenim stilom, bez iskakanja u nepotrebnu melodramu. To odvajanje samo je prvi kamenčić koji će zakotrljati lavinu i donijeti priču koja se ne čita nego pije, priču koja vas zgrabi za vrat i ne pušta vas, priču koja, a boljeg komplimenta teško može biti, jasno pokazuje koliko se toga može dogoditi na manje od četiri kartice teksta.
O autorici:
Aleksandra Jovanović, scenaristkinja i spisateljica, rođena je 23. jula 1996. godine u Vranju. Diplomirala je i masterirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a trenutno je na doktorskim studijama. Živi i radi u Beogradu.
JOVANKA
Aleksandra Jovanović
Povremeno bi se otvoreno zabuljila u mene, bez suzdržavanja i usiljene pristojnosti. O čemu misli, dok kroz dva procepa promatra prostor gde dželati šetaju. Metem dvorište, široko kao čitav svet. Drška glatka od babinog stiska, prenela je brazde na njenu šaku. Tu su planine i reke, ko zna koliko sudbina.
- Na dete, pometi, na desno.
Uvek izvlači ruku kad hoću da vidim. Držim metlu, a ona klizi jer je nisam dostojna. Priprema se pogubljenje naše Jovanke, krmače koja ništa ne sluti. Eno je u blatu, proždire koru lubenice. Deda oštri nož, a škripa seče oblake, da nas kiša ne upropasti. Marširaju bivši ratnici, sa svojim hladnim oružjem, spremnim za sečenje sala. Posedali na panjeve, nadižu ljutinu, a misle na gulaš.
Teram pesak na ulicu, ispod zelene kapije, čiji me urlik budi ujutru, kada stari idu da kopaju. Imam i ja kopač, kratak kao moja ruka, težak jednu kuću. Njime pravim samo štetu, tako kažu. Prebiram po zemlji oko šljive, pitam se šta rade crvi kad ih dohvati metal. Odu na pecanje.
– Idi do majku po luk.
Idem grubom stazom do kuće. Koleno pamti gde sam pala i mahinalno tražim kraste na nogama. Kod česme lete ose, dozivaju palu drugaricu.
- Nema je, završila je u mom vratu.
U kujni majka i dve ujne, rade na salati. Imaju male noževe i plaču. Oni su bolji za povrće i za ljudski vrat. Plaše me vojnici u dvorištu, pa uzmem jedan iz fioke, tup.
- Drži, nemoj da prospeš.
Psi bi da pokidaju lanac jer osećaju nadolazeću krv. Okrajke hleba starog sedam dana ne žele ni da pogledaju. Muve su tu napravile tvrđavu i sasvim lepo žive.
– Isteruj gu!
Dedin glas lomi svačije ja. Moji ujaci, njegovi sinovi, stoje pored garaže, nevidljivi za sve osim za babine oči. Jednog dana, naslediće kuću i zemlju. Kuća će stariti, a zemlju će preuzeti naš komšija Jovica, da napravi bazen. Dva brata će izgraditi zid od drveta da se ne gledaju i neće nikom reći zašto su toliko ljuti. Jovičin sin će udariti motorom u traktor i ostati da leži, sa malom posekotinom na čelu koju će prešminkati u sanduku. Bazen će preći u treće ruke. Sada se kucaju staklenim flašama i misle kako da raspale skaru.
Trčim do Jovanke da je utešim. Oči joj ne vidim od blata, ali znam da me čuje.
– Pokušala sam da kažem dedi da uzme pištolj, to bi te manje bolelo. Neću da te lažem. Nož je veliki a dedina ruka snažna. Jednom je sam oborio drvo. Samo nemoj da ga gledaš dok te ubija. Gledaj prema kapiji, tamo je ulica, a iza nje brdo. Misli kako ćeš da trčiš kad sve bude gotovo.
Ona skiči, uporna u nameri da sažvaće koru od lubenice. Oko ograde kočine, skupljaju se dželati. Jovanku nervira što ne vidi sunce. Niko od njih se ne hvata za smrdljivu ogradu. Tu su slojevi rđe još od doba kada nisam postojala.
- Dođi do mene sine. Brzo.
Baba me poziva da se zamotam u njenu kecelju. Koleno joj kvrgavo, zbog uplašene krave.
- Nezgodno sam je uvatila za sisu.
Baba sleže ramenima, razume reakciju na bol. Baba nikada nije bila ljuta na kravu jer su shvatale jedna drugu. Obe su držane zatvorene i obe su dale dovoljno mleka da napoje selo.
Stižem da vidim kako vuku Jovanku prema sredini dvorišta i trčim do kuće, uz stepenice, na sprat, do najudaljenijeg kupatila da tamo pustim vodu u lavabou i kadi.
- Lalalalalalalalalalala.
Mantra podjednako efikasna protiv uroka, crne magije, babaroge, čoveka u crnom, protiv svakog naleta suza. Da budem sigurnija, štipem butine naizmenično. U prozorče ulazi muški smeh a to je znak da je smrt nastupila. Sada je bezbedno.
Dvorište krvari, isipaju se kofe sa vodom da speru greh. Baba poslušno tera krv prema ulici, kao da ne oseća smrad. Jovankina glava je u beloj vangli i sada mogu da joj izbrojim zube. Nisam znala da ih ima toliko. Kažu da svinja može da pojede celog čoveka. Šteta što nije imala priliku.
- Da upoznate moju omiljenu unuku.
Deda briše ruke o krpu pa me podigne preko glave. Miriše na mast i kuću. Bežim od grubih ruku koje bi da mi štipaju obraze i trčim do ujaka i Jovankinog tela, okačenog o kuku.
– Deco, ovo vam je čas iz biologije.
Ispada mnoštvo creva a nekako sam očekivala da u njoj cvetaju lubenice, pa će da poteče sok. Vidimo pluća i rebra, oštra kao mačevi. Srce pažljivo odvaja na stranu, za dedinu večeru. Njena duša mora da je tu.
Žene u šarenim keceljama se javljaju na dužnost. Meso se skida, komada, secka tako da od Jovanke ništa ne ostane.
Jedemo gulaš i tražim da mi se sipa još. Tako sam naučila da je glad jača od ljubavi, jača od oraha u dvorištu, čak i od naše kuće, koja nas se stidi, gomile mesoždera. U strahu trčim do vrata, da vidim nisu li slučajno zaključana. Deda bi ih bez sumnje srušio, ne bi oklevao da povredi kuću koju je sam zidao.
Odjekuje muzika iz prošlosti, noge poskakuju i ritual žrtvovanja se nastavlja. Kod nas su molitve strogo zabranjene, deda ne priznaje nikakvog boga. Njemu se prinosi Jovanka, on je gospodar našeg sveta omeđenog zidom i velikom zelenom kapijom. Njegova ruka je sve stvorila i sada drži čašicu punu rakije. Nju je napravio od šljiva iz voćnjaka, gde sam često zamišljala da sam u začaranoj šumi i da svako drvo ima svoju muku. Čak i tamo, imao je oči i nikada nisam mogla preko žice.
- U šumi su kurjaci, odma’ bi te rastrgli.
Kasnije sam otkrila da vukova odavno nema, sve su ih pohvatali i pretvorili u pse, da im služe za malo kostiju. Otuda i zavijanje po komšijskim kućama. Nekada psi od velike tuge progovore, pa jasno čujem zapomaganje, sve dok se ne uspavam.
- Baba, ja ću da uzmem srce.
- Ćuti sine, šta pričaš.
Trgla se, poražena mojom izdajom.
- Moram, obećala sam Jovanki. Bar do livade da je odnesem.
Okrenula se i pošla ka garaži. Svakim korakom bila je sve manja, dok od nje nije ostala samo marama.
Nož ipak nije uspeo da rastera kišu i ubrzo je došla po svoje. Svi su užurbano nosili svoje čaše i duvan, da pronađu zaklon. U garaži je ubrzo postalo toliko gusto da nije moglo da se diše kako treba. Iskrala sam se do prostorije sa mesom. Na velikom stolu su ležali komadi sala. Prošla sam prstom da osetim koliko je masno i zastidela se. Metalni tanjir je bio prazan. U daljini je stajala baba i držala srce u rukama.
Kapija je lupila o zid i našla sam se u mraku, van doma. Trčala sam koliko sam mogla, do poslednje kuće na putu. Odatle se vidi brdo i početak šume.
– Ništa nisam mogla. Sad će deda da te pojede. Živećeš u njegovom stomaku.
Mislila sam kako trčim još dalje, kroz šumu, u susret nepoznatim stvorovima. Neka me pojedu. Zanela sam se u sanjarenju o toj slatkoj osveti, gde će pronaći moje telo u blatu i onda će svima biti loše i plakaće mnogo, toliko da nisam primetila da su došli po mene. Otišla sam svega par koraka.
Dedine oči su jako svetlele. Samo me podigao na ramena i odneo nazad.
- Ne da tebe deda na nikog.
To veče mi je dao da jedem iz njegovog tanjira.