Dragi K.
Mirjana Milenković
Dešavalo se da mi V. ne piše i po mesec dana. Iskreno, mnogo sam brinuo za nju. Stalno se pravi da je jaka, a tako je nežna i krhka. Tada bih je otvoreno pitao o čemu razmišlja.
Nakon tridesetsedmog dana (njen dosadašnji rekord) bez ikakvih vesti o njoj, stiglo je ovo pismo:
“Dragi K.
Šta bi pomislio o meni kada bih ti rekla da sam po ovom snežnom i vetrovitom danu izašla iz kuće, samo da kupim hemijske olovke? Verovatno da sam luda. Žena u knjižari me gledala kao da sam gola, ne znajući da sam samo istrčala na kratko, zaboravivši šal.
Oduvek sam mrzela kad me ljudi, poznati ili nepoznati, pitaju da li mi je hladno, ciljajući na neusaglašenost moje odeće i vremenskih neprilika. Sećam se koliko sam se samo natrontala jednom kada su javili da će biti najhladniji dan, toliko da sam jedva hodala. Čak me je i tog dana ona stara komšinica, levo od naše garaže, pitala: Dete, što se ti nisi to malo bolje obukla, smrznućeš se?! Vremenom sam shvatila da ta njihova pitanja i pogledi i nemaju neke velike veze sa mnom. Ljudi vole da u drugima traže felere, pa makar se radilo samo o odeći. To me podseti: da li ti je mnogo hladno tamo? Čula sam da malo imate problema sa grejanjem. Da li je to istina? Oprosti mi što te zamaram svojim glupostima.
Juče sam radila onu vežbu kada je potrebno da se setiš nekog svog dobrog dela. Priznajem, to mi je do sada bila najteža vežba na psihoterapiji. Kad smo kod toga, nikada mi nisi rekao da li i vi imate pravo na pomoć psihologa/psihoterapeuta? Bilo bi krajnje nehumano da ne, ali šta ja znam o tome šta je humano, a šta ne…
Elem, da se vratim na vežbu. Dušica (moj psihoterapeut) mi je rekla da se setim nekog skorašnjeg dobrog dela by me. Tek kada sam se udubila, shvatila sam da sam se svih ovih meseci bavila isključivo sobom, ali delo usmereno prema nama samima se u ovoj vežbi ne računa. K. da li i ti misliš da sam ja pomalo sebična?
Uz veliki napor, misli su me nekako vratile u topli jun. Sećam se tog dana, jer sam tada pospremala verandu, onaj deo gde nikada ne sedimo. Kada sam isključila usisivač, začula sam neko tiho zujkanje, koje je dolazilo iza saksije u kojoj je polako venuo tvoj poklon za 8. mart. Ubrzo sam videla da se radi o iznemogloj i promrzloj pčeli, koja je hodala prilično tromo, čak i za jednu pčelu kojoj je prvobitni instinkt da leti. Postavila sam joj kažiprst kao most do mog dlana, na koji se prilično beživotno skotrljala. To me nasmejalo, ne znam ni sama zašto. Izgleda da se smejem kada se nađem van zone komfora. Neka Dušicina fora.
Kako ne znam puno o pčelama, naredno pitanje od milion dolara bilo je: šta one jedu? Moj verni pomoćnik Google rekao mi je vrlo nedvosmisleno šta da joj ponudim – med ili sećernu vodicu. Kao po običaju, otkad ti nisi tu, meda u kući ni za lek, pa sam joj velikodušno ponudila drugu opciju, na koju je ona bez puno oklevanja – pristala. Sirup sam joj nasula u zatvarač od plastične flaše i prisustvovala malom čudu – pčeli kako jede. Hm….nisam sigurna kako se kaže: pčele jedu ili piju…Svejedno, počela je da se hrani slatkim sirupom. Bila sam van sebe od sreće, čak sam i tri puta dlanovima pljesnula kao foka i uskliknula od radosti. Nisam ja baš toliko smotana, prolazilo mi je kroz glavu. Nikada pre toga nisam hranila insekta, iako mi je bilo jasno da nešto jedu i od nečega žive, ali znaš…
Pčela je do popodneva prilično ojačala, čak se oprobala i u letenju, a jednom joj je čak i uspelo. Izgledalo mi je da je sada sve na njoj, na njenoj upornosti da preživi, pa sam otišla da pripremim sebi ručak. Tačnije, da namažem pekmez na hleb. Otkada nisi tu, moji ručkovi više liče na bolničke poslužavnike, nego na pristojan obrok.
Kad sam se vratila, nje nije bilo, pa sam ushićeno tražila pogledom nekog letećeg insekta, u nadi da je poletela. Zaključila sam da je napokon uspela, pomalo tužna, jer je otišla tek tako, bez pozdrava. Budalasto, zar ne? Jedući tost, potvrdila sam sebi po hiljaditi put da ni na mrežama nema ničeg zanimljivog, pa sam krenula nazad do kuhinje, da zakuvam kafu. Inače, ona poslednja “dobra” ringla koja nam je preostala je sada toliko spora. Zamenićeš je kad izađeš…
Na putu do kuhinje mi je nešto mrduckavo ispod stolice privuklo pažnju. Uz iritantno pucketanje u kolenima, sagla sam se da bolje pogledam i ugledala ogromnu paučinu i u njenom centru velikog pauka. Svojim jezivim nožicama je velikom brzinom umotavao moju pčelu u mekani sarkofag smrti. Sela sam naspram tog prizora i počela da jecam. Dušica mi je, naravno, rekla da je shvatila poentu mog dobrog dela i da nema potrebe da krivim sebe za to što joj se desilo. Kaže da nikako nisam mogla da utičem na to da li će pčela uspeti da se održi u životu ili ne. Pričala je ona tako nekih desetak minuta samo o tome, trudeći se da mi umanji osećaj krivice. Kako da ne pomislim da je celokupna krivica moja? Ti me znaš. Ja ne umem da čistim. Uvek ofrlje. Da sam samo uspela da uklonim i tu veliku paučinu ispod stolice, koju, uzgred, samo slep ne bi video, pčela bi možda još bila živa.
Sve što sam u životu radila bez strasti i nesvesno, dovodilo je ljude, eto, sad vidiš i životinje, u indirektnu opasnost. Kao da me dosadašnje greške nisu ničemu naučile. Moje dobro delo se pretvorilo u grižu savesti. Dušica kaže da je dobro propustiti kroz telo svako osećanje. Biti veštački pozitivan je doslovno opasno po život. Poslednji put kada smo se videle pitala sam je da li je normalno da mi stalno naviru neka takva sećanja i zašto ne i neka lepa? Kaže da u mom konkretnom slučaju sa pčelom ima i lepog, ali da moj mozak bira da se seća samo ružnog. Čudna sprava.
Šta tvoj mozak bira u vezi sa mnom K.?
Čula sam da je hladno po zatvorima u decembru, je l’ to istina? Dosadna sam, znam… Zarasta li ti ožiljak ispod oka? Maži ga onom kremom koju sam ti poslala svako veče pred spavanje. Nemoj da te mrzi…
Piši nekad nešto duže. Tvoji šturi odgovori me pomalo izluđuju…
P.S. Kaži ako nemaš hemijske, poslaću ti, kupila sam 30 komada.
Tvoja V.”
Istina je da nemam šta da joj napišem. Ništa dobro. Neću valjda pominjati ovu izraslinu na vratu koja se uvećava kao kvasac ostavljen pored tople peći. Slomiće se, tako je ranjiva. Moja V.
Navikavam je polako na život bez mene. Jednoga dana, popiće sećernu vodicu i biće spremna za let. Moliću se do kraja da se na njenom putu nikada ne nađe nikakva paučina. Slomila bi je u paramparčad.
O autorici:
Mirjana Milenković rođena je 30. avgusta, 1987. u Leskovcu (Srbija). Diplomirala je žurnalistiku, na Departmanu za novinarstvo u Nišu. Diplomirani Master novinarstva postaje 2013. godine. Piše prozu, poeziju, dramske tekstove, kao i scenario za film. Njene priče i pesme zapažene su ili objavljene u zbornicima na brojnim konkursima u zemlji i regionu. Mirjanin prvi roman „Iza plavih planina”, uskoro ulazi u štampu, a trenutno piše i roman za decu.